Takson

Taksonomska kategorija

familia

Latinski naziv

Azollaceae

Srpski naziv

Azole


Opis taksona

Azole zovu i paprati-sočivice, vodene vile, a ima sveukupno sedam poznatih vrsta – ponekad svrstanih u porodicu salvinija (Salviniaceae). Nastanjuju pre svega tropske i subtropske oblasti, ali su veoma prilagodljive. Najbolje napreduju u vrućim letnjim danima (optimalno im odgovara 25-30 ºC), dok neke vrste trpe i hladnoću pa posredstvom ljudske pomoći proširuju svoj areal. Kod nas je zasad dospelo dve vrste, u Evropu prenete sa Američkog kontinenta (najverovatnije za akvarijume).
Azole su potpuno prilagođene akvatičnom načinu života, redukovanog su tela da budu što lakše i vodoprenosive. Toliko su sitne da skoro više nalikuju sočivicama ili mahovinama nego papratima. Većina vrsta je u opsegu 5-25 mm, ali ih ima i većih. Sama biljka sastoji se iz niza skalastih listića, koje se uzdužno množe velikom brzinom. Korenje je sa donje strane, kojim uzima minerale iz vode.
Azola je veoma produktivna biljka, u stanju je da udvostruči biomasu za svega nekoliko dana, a prinos, u zavisnosti od uslova, može dostići i do 10 tona svežeg biljnog materijala po hektaru vodene površine. Predstavljaju ponegde problem, jer prenamnožene stvaraju nekoliko centimetara visok film na površini i time potpuno zatvaraju dotok svetlosti. Iako na taj način zagušuju vodeni ekosistem, njihova sposobnost da iz vazduha vezuju azot (posredstvom simbioze sa cijanobakterijama) ih čini korisnim za ostale biljke, kojima je azot takođe potreban kao hrana. Ova biofertilizacija je korisna recimo na poljima riže. Zabeleženo je da se azola brže širi u uslovima zagađenosti, kada je prisutan fosfor, svojom pojavom u takvim vodama usporava eutrofikaciju, jer apsorbuje višak fosfora, i time čisti vodu. Azole u našem podneblju nisu u stanju da održe svoju populaciju, pošto ne podnose temperature ispod nule, i nisu tolerantne prema soli, tako da u našim prirodnim slanim barama ne predstavljaju problem. Njihova prisutnost radije upućuje na zagađen i ekološki neustaljen vodeni ekosistem.
Autor: Jožef Dožai